Udruženju Efektiva često se javljaju potrošači struje, daljinskog grejanja ili elektronskih komunikacionih usluga po čijoj reklamaciji pružaoci tih usluga neće da postupaju jer podnosioci „nisu kupci“ odnosno „nisu korisnici usluga“. U prevodu – nisu potpisnici ugovora, pa nisu ni ovlašćeni da podnesu reklamaciju. Tako su na velikoj muci članovi domaćinstva potpisnika ugovora koji nije u prilici da sastavi reklamaciju (u bolnici je, na dužem je putu, u inostranstvu je, senilan je, oduzeta mu je poslovna sposobnost), ali i zakupci stanova, kao i novi vlasnici nekretnine (kupci, naslednici, poklonoprimci) koji još nisu formalno zaključili obavezan pisani ugovor sa pružaocima pomenutih usluga. Ti ljudi imaju problem sa uslugom koju koriste, a pružalac s njima neće ni da razgovara dok mu ne dostave overeno ovlašćenje potpisnika ugovora!
Sa pravne tačke strane gledišta, iz prizme klasičnog ugovornog prava, situacija je na prvi pogled razumljiva – u ono što dve glave u ugovor uglave, treći se ne meša. Međutim, nesporno je i da se ovde radi o pravno zainteresovanim licima koja imaju status potrošača, što je pojam koji je širi od pojma kupac. To je činjenica iz pravne teorije i Zakona o zaštiti potrošača sa kojom ovdašnja javnost nije dovoljno upoznata. Nažalost, ova distinkcija kao da ni samom zakonodavcu nije dovoljno jasna, jer dva zakona, koja su – verovali ili ne – nastala pod kapom istog ministarstva (Ministarstvo trgovine), sadrže bitno različite definicije ovog pojma.
Šta onda očekivati od trgovaca? Šta onda očekivati od prakse? A radi se, kako vidimo, ne samo o pravnom već i o duboko praktičnom pitanju čije će rešavanje, ako izuzetno problematični Nacrt Zakona o zaštiti potrošača bude usvojen, tek postati glavobolja.
Naime, Zakon o zaštiti potrošača definiše potrošača kao pribavioca, a to nije samo kupac, već i poklonoprimac, naslednik i korisnik. Ovo je u skladu sa teorijom potrošačkog prava ali i sa propisima Evropske unije koji potrošača definišu kao fizičko lice koje pribavlja uslugu za lične, nekomercijalne potrebe – u praksi za sebe i članove svog domaćinstva. Zbog toga što potrošač nije obavezno kupac, prilikom reklamacije kupljene robe, od potrošača se ne traži dokaz da je on lično kupio robu, već se traži samo dokaz da je roba kupljena u određenoj prodavnici kod određenog prodavca. Račun uspostavlja vezu između robe i prodavca, ne između robe i kupca. To znači da robu na osnovu računa može reklamirati i onaj ko formalno nije kupac; na primer – kupčevoj supruzi je u prodavnici dovoljno da pokaže račun ili drugi dokaz kupovine te robe u toj prodavnici, pa da ostvari pravo na reklamaciju.
Međutim, Zakon o trgovini definiše potrošača kao kupca, što ne samo da ne odgovara pojmu potrošača već daje za pravo svakom trgovcu da od potrošača zahteva da se identifikuje kao onaj ko je kupio robu, odnosno zaključio teretni ugovor na osnovu kojeg je, plaćanjem cene, postao kupac robe odnosno korisnik usluge. Na svu sreću, sadašnji Zakon o zaštiti potrošača ima klauzulu prema kojoj u sukobu tog i nekog drugog propisa, taj drugi propis može da se primeni samo ako potrošaču daje viši stepen zaštite. Prema tome, definicija iz Zakona o trgovini potrošača ne obavezuje – uz sve probleme u praksi koji nastaju sa toplanama, Elektroprivredom Srbije i telekomunikacionim operatorima zbog toga što oni sužavaju krug lica koja mogu da izjave reklamaciju, verovatno usled pogrešnog shvatanja da se na potrošača primenjuju klasična pravila ugovornog prava, a ne pravila potrošačkog prava kao izdvojene grane prava sa drugačijim pravilima.
Avaj, tu na scenu stupa fundamentalno štetna ideja iz Nacrta novog Zakona o zaštiti potrošača da se ovom zakonu ukine status krovnog, sistemskog zakona za potrošače, i da, kod sukoba pravila (kolizije normi), prednost dobijaju drugi zakoni i propisi nezavisno od toga da li su povoljniji za potrošača ili mu pružaju slabiju zaštitu.
Ukoliko bi srpski potrošači imali tu nesreću da zakonodavac izabere da ignoriše lavinu kritika iz javne rasprave i da sporni Nacrt ipak pretoči u zakon – na njih bi mogla početi da se primenjuje definicija potrošača iz Zakona o trgovini, što znači da bi potrošač pravno mogao biti izjednačen sa kupcem – i eto nama haosa u praksi sa kreativnim idejama brojnih trgovaca u vezi sa ograničavanjem prava potrošača na izjavljivanje reklamacije. Kupili ste, na primer, laptop, hoćete da ga reklamirate a prodavac se doseti Zakona o trgovini, i u nameri da izbegne da se bakće sa vašom reklamacijom, zatraži od Vas da na neki način dokažete da ste baš Vi kupili taj laptop kod njega.
Ne želimo da zvučimo paranoično, niti da poverujemo da je ovo izvesna budućnost, ali takav scenario postaje vrlo moguć ukoliko zakonodavac ne preispita svoj pristup. Jer u takvoj budućnosti će sadašnji problemi potrošača usluga struje, grejanja i telekomunikacija sa odbacivanjem reklamacija zbog toga što formalno nisu kupci biti – dečija pesma spram drugih koji će nastati u koliziji propisa.
Ovaj tekst je objavljen kao deo projekta Unapređenje položaja potrošača kroz jačanje politike konkurencije, koji sprovodi Centar za evropske politike u okviru projekta EU Resurs Centar za civilno društvo u Srbiji koji realizuje Beogradska otvorena škola, a podržava Evropska unija. Za njegovu sadržinu odgovoran je isključivo Centar za evropske politike i on nužno ne odražava stavove Evropske unije.
Tekst je prvobitno objavljen na portalu Nove ekonomije, i dostupan je putem ovog linka.