Protekao je prvi mesec važenja i primene Uredbe o posebnim uslovima za obavljanje trgovine za određenu vrstu robe (“Sl. glasnik RS”, br. 76/2025 i 78/2025), koja je propisala ograničenje trgovinskih marži za 23 kategorije osnovnih životnih namirnica i drugih proizvoda od značaja za građane na maksimalnih 20%. Posmatrano iz ugla potrošača, na prvi pogled, bilo koja mera koja ima za cilj umanjenje maloprodajne cene proizvoda koji se najviše kupuju, kao što su prehrambeni proizvodi, određena kozmetika i proizvodi za domaćinstvo, treba da bude dobra vest. U praksi, ali i na principijelnom planu funkcionisanja slobodnog tržišta, stvari su nešto drugačije.
Pre svega, da odmah adresiramo jedno opšte prisutno pogrešno mišljenje u tematskom okviru visokih cena. Suprotno nekom intuitivnom stavu šire javnosti, pitanje visine cena načelno ne spada u kontekst zaštite prava potrošača, jer ne postoji neko osnovno pravo na nisku ili pristupačnu cenu. Visina cene je u tom smislu ekonomska kategorija, zavisi od poslovne prakse trgovca i prilika na tržištu. Pravila zaštite potrošača uključuju obaveze o informisanju potrošača, putem blagovremenog, vidnog i tačnog isticanja cena, zabrane određenih oblika nepoštene poslovne prakse koji podrazumevaju da trgovac putem obmana ili nasrtljivosti postigne neku cenu koju ne bi mogao u redovnim prilikama, ali sama visina cena nije predmet pravila zaštite potrošača. Prema tome, ako govorimo o problemu visokih cena na našem tržištu, naročito robe široke potrošnje, onda imamo u vidu ekonomske interese potrošača, njihov ekonomski položaj, kupovnu moć i životni standard, ali ne nužno pitanje zaštite prava potrošača.
Mehanizam kontrole cena koji je predviđen Uredbom, propisuje da najviša stopa marže u trgovini na malo, obračunata na prodajnu cenu bez poreza na dodatu vrednost, ne može biti veća od 20%, a da fakturna cena dobavljača ne može biti veća od fakturne cene koja je važila na dan 1. avgust 2025. (osim za sveže voće i povrće, sveže meso i svežu ribu, kao i berzansku robu, kafu i kakao). Ograničenje se odnosi na trgovce koji obavljaju nespecijalizovanu trgovinu na malo i koji su u 2024. godini ostvarili ukupan poslovni prihod veći od 4.5 milijarde dinara (osim trgovaca na kiosku, tezgi i drugim prenosivim objektima). Isto ograničenje visine marže je propisano i za trgovce na veliko i distributere. Kako je gotovo nemoguće ispratiti i iskontrolisati obračune po pojedinačnim fakturama, propisana je obaveza za trgovce na koje se odnose ograničenja da dostave relevantne cenovnike u eksel tabelama putem mejla, nadležnom ministarstvu.
U ovom momentu, još uvek nisu dostupni preliminarni podaci o efektima ograničenja marži iz nezavisnih izvora, osim biranih podataka koje sporadično objavljuju državni organi. Međutim, na osnovu istorijskih iskustava sa državnom kontrolom cena, kao i skorijih iskustava u zemljama u kojima su primenjene slične mere (Rumunija, Mađarska), može se konstatovati da je njihova karakteristična posledica pojava efekta “vodenog kreveta” na tržištu, gde se niži prihodi na regulisanim proizvodima kompenzuju višim cenama na ostalim artiklima iz ponude istih trgovaca, odnosno većih cena u kategorijama proizvoda koji nisu obuhvaćeni ovom merom. Pored toga, potrošači su već sami uočili da su početkom primene ove mere, “nestale” akcije i popusti kod većine proizvoda koji su predmet regulative i da cene regulisanih artikala nisu primetno manje. Ukoliko ova mera ostane na snazi u dužem periodu, postoji velika opasnost od pojave nestašice pojedinih grupa proizvode koji su obuhvaćeni ograničenjem. Naravno, ovakve procene efekata Uredbe nisu nikakvo iznenađenje ni za koga i neefektivnost mere ograničenja marži u odnosu na ciljano smanjenje cena proizvoda koji su najznačajniji za potrošače, moglo se naslutiti i pre njenog donošenja, pa se postavlja pitanje zašto se uopšte išlo u tom pravcu.
Ako su problem enormne cene proizvoda na domaćem tržištu, postoji samo jedan suštinski uzrok za tu pojavu, a to je nedostatak konkurencije. Jedino ako nema konkurentskog pritiska, trgovac može da ugrađuje velike marže i diktira previsoke cene. Prema tome, ukoliko se zaista želi adresirati ovaj problem, potrebno je uhvatiti se u koštac sa jednom dugotrajnom, negativnom pojavom na našem tržištu, a to je nedostatak konkurencije ili razni oblici ograničavanja, narušavanja i sprečavanja konkurencije.
Institucionalni i pravni okvir zaštite konkurencije je odavno postavljen, u potpunosti po ugledu i na istovetnim principima prava konkurencije Evropske unije, a važeći Zakon o zaštiti konkurencije je jedan od najuspešnijih proizvoda pravne harmonizacije, što potvrđuje i Evropska komisija u svojim izveštajima o stanju u pregovaračkom poglavlju 8 – Politika konkurencije. Komisija za zaštitu konkurencije, u sadašnjem obliku i sa izuzetno širokim istražnim ovlašćenjima, funkcioniše od 2009. godine. Učesnicima na tržištu za koje se utvrdi da su izvršili radnju povrede konkurenciju, odnosno zloupotrebu dominantnog položaja ili restriktivni sporazum, Komisija može da izrekne sankciju u pravnom obliku upravne mere zaštite konkurencije u vidu plaćanja novčanog iznosa u visini do 10% od ukupnog godišnjeg prihoda ostvarenog na tržištu Srbije, što predstavlja najstrožu finansijsku sankciju u našem pravnom poretku. U čemu je onda problem?
Kad je reč o odlukama Komisije za zaštitu konkurencije u postupku ispitivanja povreda konkurencije na našem tržištu, u protekle dve godine je doneta samo jedna takva odluka, i to za restriktivni sporazum na relevantnom tržištu birotehničkog materijala(?!), dok poslednja odluka o zloupotrebi dominantnog položaja datira još iz 2021. godine. Praksu Komisije karakterišu postupci po prijavi koncentracije, koji donose izdašne prihode na osnovu taksi koje se plaćaju u tom postupku. Potpuni nedostatak tzv. slučajeva-orijentira (landmark cases), tj. odluka u slučajevima ispitivanja povreda konkurencije koji su od ključnog značaja za tržište u celini, kao i za primenu propisanih pravila zaštite konkurencije, takođe ukazuje na indolentnu praksu Komisije.
Pored očiglednih poremećaja na tržištu robe široke potrošnje, Komisija za zaštitu konkurencije ne primenjuje nikakve mere iz svoje nadležnosti kojima bi se sankcionisala kartelizacija velikih trgovinskih lanaca i druge povrede konkurencije koje su prisutne u lancima nabavke i plasmana proizvoda. Jedina aktivnost Komisije na ovom planu je bila pokretanje postupka protiv četiri maloprodajna lanca, praćena medijski atraktivnom akcijom nenajavljenog uviđaja (dawn raid) u oktobru prošle godine. Godinu dana nakon ovog događaja, koji se vremenski poklopio sa postupkom ponovnog izbora starog-novog predsednika Komisije za zaštitu konkurencije u Skupštini Srbije, do ovog momenta nema novih informacija ni o toku tog postupka, niti mogućim odlukama i merama. Kada bi se odredila maksimalna propisana sankcija samo protiv jednog od četiri trgovinska lanca u pomenutom postupku, kazna bi mogla da iznosi i do 150 miliona evra, što ukazuje na njenu težinu i mogućnost uticaja na sve aktere na tržištu da prekinu postojeće oblike povrede konkurencije i da se suzdrže od takvih radnji u budućnosti.
U ovom momentu nije jasno zašto institucionalni mehanizam nadzora nad tržištem i zaštite konkurencije, ne funkcioniše, zašto se toleriše nerad ključne institucije koja raspolaže efikasnim instrumentima za intervenciju protiv nesavesnih tržišnih aktera, već se pribegava očigledno pogrešnom i neefikasnom sredstvu, kao što je državna kontrola cena. Sama činjenica da je mera ograničenja marži doneta po pravnom osnovu iz Zakona o trgovini koji se odnosi na privremene mere zaštite tržišta, ukazuje da i donosilac takve mere potvrđuje postojanje poremećaja na tržištu i vanredni karakter ove državne mere.
Visoke cene su najočiglednija potvrda kako stanje konkurencije na tržištu, ili bolje rečeno, njen nedostatak, utiče na svakog pojedinačnog potrošača. Visoke marže u lancu nabavke i prodaje proizvoda su nesumnjivo glavni generatori visokih maloprodajnih cena, ali se postavlja pitanje koji je pravi način intervencije i suzbijanja ove negativne pojave. Sistemsko rešenje je postavljeno i snabdeveno izuzetno snažnim procesnim i kaznenim instrumentima, u institucionalnom okviru zaštite konkurencije. Takve korektivne mere su jedini efikasan način da se utiče na prekid aktuelne prakse beskonačnog rasta maloprodajnih cena u trgovinskim lancima, kojom se naši potrošači stavljaju u sve teži ekonomski položaj. S druge strane je ad hoc pristup, suprotan prirodi tržišne ekonomije, a to je privremena mera ograničenja marži. Ostaje otvoreno pitanje, zašto se ne koristi efikasan, institucionalni sistem nadzora tržišta, nego nepouzdan, anti-tržišni i neefikasan mehanizam neposredne državne intervencije na tržištu putem kontrole cena.
Ovaj tekst je objavljen kao deo projekta Unapređenje položaja potrošača kroz jačanje politike konkurencije, koji sprovodi Centar za evropske politike u okviru projekta EU Resurs Centar za civilno društvo u Srbiji koji realizuje Beogradska otvorena škola, a podržava Evropska unija. Za njegovu sadržinu odgovoran je isključivo Centar za evropske politike i on nužno ne odražava stavove Evropske unije.
Tekst je prvobitno objavljen na portalu Nove ekonomije, i dostupan je putem ovog linka.