Nije vam očitan strujomer ili vodomer, pa ste dobili netačan mesečni račun? Pa, pošto nema dovoljno čitača, „rešenje“ je da sami sebi jednom mesečno očitavate brojilo odnosno vodomer, i tada ćete dobijati tačan račun, u skladu sa zakonom. Ako vam nije jasno zašto vaša uplata po računu za struju nije upotrebljena za svrhu za koju ste, na osnovu izgleda računa, mislili da će biti upotrebljena – plaćanje mesečne potrošnje – već je preusmerena na namirenje već utuženog duga, dobićete odgovor: „Uvek je isti poziv na broj, a mi sve radimo po članu 312 Zakona o obligacionim odnosima.“ Ako ne možete da dokučite kako će vam se u Beogradu obračunavati potrošnja za daljinsko grejanje, jer prosleđeno uputstvo iz Beogradskih elektrana ne razumete, uključujući pojmove „godišnja i prosečna specifična potrošnje“, najbolje je da sami postanete energetičari. A ako ste Elektroprivredi Srbije, rukovodeći se informacijama sa računa, uložili reklamaciju na očitavanje i obračun potrošnje, dobićete „odgovor“ da je sve to u nadležnosti drugog privrednog društva – Elektrodistribucije Srbije.
Sve ove dobro poznate situacije, koje izluđuju potrošače u Srbiji, upućuju na zaključak da ovdašnji trgovci – naročito moćni trgovci uslugama od opšteg ekonomskog interesa, za koje smo životno vezani (komunalije, struja, telekomunikacije) – očekuju od potrošača da budu stručnjaci za pravo, računovodstvo, energetiku, očitavanje brojila i međusobne odnose privrednih društava.
Ukratko, od potrošača se očekuje da budu profesionalci, kao da sami pružaju uslugu koju koriste, i da poznaju sve skrivene „štoseve“, kao i zakonske i statusne „kvake“ koje trgovcima služe da izbegnu odgovornost pred potrošačima ili da naplate više novca nego što bi mogli kada bi prema potrošačima postupali savesno, pošteno i u skladu sa zakonom.
Od kraja maja ove godine, udruženje Efektiva suočava se s istim novinarskim pitanjem: da li su potrošači dužni da sami sebi očitavaju brojila. Odgovor glasi – nisu dužni. Isto tako, nisu dužni da znaju čemu služi poziv na broj, niti da znaju sadržinu i implikacije člana 312 Zakona o obligacionim odnosima, niti da znaju šta su to „godišnja i prosečna specifična potrošnja“. Još manje su dužni da znaju kakav je odnos između Elektroprivrede i Elektrodistribucije Srbije i ko je tu nadležan za šta, jer je pred potrošačem pravno odgovoran onaj s kim imaju ugovor (Elektroprivreda Srbije).
Potrošač nije obavezno profesionalac, pa da zna sve u vezi sa proizvodom. Potrošač nije čak ni ravnopravna strana u ugovornom odnosu sa trgovcem. Potrošač je po zakonu definisan kao slabija ugovorna strana u odnosu sa trgovcem, jer nema ni njegovu ekonomsku snagu, niti njegova znanja, veštine, iskustva i informisanost. Pri svemu tome, potrošač je, po Ustavu, ekonomski subjekat na tržištu koji je naročito ranjiv na nečasne trgovačke radnje na tržištu (nepoštena poslovna praksa, zloupotreba monopolskog i dominantnog položaja na tržištu i sl). Upravo zato je potrošač i Ustavom i zakonima posebno zaštićen od tih nečasnih radnji, i upravo zato mu kao prosečnom potrošaču sleduje pravo da bude potpuno i tačno informisan o proizvodu i njegovim pravima u vezi sa proizvodom, pre nego što se odluči da ga pribavi.
Trgovac je, kao profesionalac, dužan da o svemu tome vodi računa. Ne samo što je dužan da unapred, razumljivo, tačno i na neobmanjujuć način, pruži potrošaču sve informacije o proizvodu ali i pravima u vezi sa proizvodom, već je dužan i da postupa sa profesionalnom pažnjom, a to je povećana pažnja koja se od trgovca osnovano očekuje u pravnom prometu, u skladu sa dobrim običajima i načelima savesnosti i poštenja. Uz sve to, trgovac koji pruža komunalne usluge, vrši snabdevanje električnom energijom i pruža elektronske komunikacione usluge dužan je da održava kvalitet usluge u skladu sa zakonom, posebnim propisima i pravilima struke, kao i da je pruža uredno i neprekidno, i da uslove korišćenja usluge javno objavi. I računi koje izdaje moraju biti jasni i transparentni, kako bi potrošač sam mogao da prati svoju potrošnju u obračunskom periodu koji ne može biti duži od mesec dana, i kako bi na osnovu obaveznih podataka na računu – kao što su čitački hod i elementi tarifnog sistema – mogao da proveri kako je trgovac izračunao mesečni iznos za plaćanje.
Dakle, ne može trgovac-profesionalac da na potrošača-laika prebacuje teret svog posla, što uključuje i posao profesionalnog očitavanja brojila, naročito u okolnostima kada je dobar deo stanovništva funkcionalno i digitalno nepismen. Isto tako, potrošača ne treba da se tiče to što trgovac ili drugo privredno društvo koje obavlja posao za trgovca nemaju dovoljno radnika ili hoće da ostvaruju uštede ili imaju muke sa tenderima i podizvođačima. A naročito potrošač ne može da snosi posledice toga što ne poznaje propise, računovodstvene „cake“ i tehnički jezik trgovca. On je, zbog manjka znanja i veština, prinuđen da trgovcu veruje, a trgovac to poverenje ne sme da zloupotrebljava, serviranjem netačnih informacija ili njihovim uskraćivanjem – ili da smatra, čak i kad su mu namere časne, da njegov jezik može svako da razume. Potrošač je ranjiv ekonomski subjekt, i s njim se na tržištu mora postupati pažljivo i pošteno, što uključuje njegovu edukaciju, kao i blagovremeno, razumljivo, jasno i tačno obaveštavanje.
Ovaj tekst je objavljen kao deo projekta Unapređenje položaja potrošača kroz jačanje politike konkurencije, koji sprovodi Centar za evropske politike u okviru projekta EU Resurs Centar za civilno društvo u Srbiji koji realizuje Beogradska otvorena škola, a podržava Evropska unija. Za njegovu sadržinu odgovoran je isključivo Centar za evropske politike i on nužno ne odražava stavove Evropske unije.
Tekst je prvobitno objavljen na portalu Nove ekonomije, i dostupan je putem ovog linka.